2012.
√ Grosvenediger (3662 m)
√ Monblan (4810 m)
√ Ekvador-Peru (6310 m)
√ Indija (6600 m)
........................................
........................................
√ Matterhorn (4478 m)
Izveštaj
√ Damavand (5671 m)
Izveštaj
√ Gross Glockner (3798 m)
Izveštaj
√ Gran Paradiso (4061 m)
Izveštaj
√ Grosvenediger (3662 m)
√ Monblan (4810 m)
√ Ekvador-Peru (6310 m)
√ Indija (6600 m)
........................................
........................................
√ Matterhorn (4478 m)
Izveštaj
√ Damavand (5671 m)
Izveštaj
√ Gross Glockner (3798 m)
Izveštaj
√ Gran Paradiso (4061 m)
Izveštaj
........................................
1.1.2011.
|
Taorska Vrela 29.1.2011.
...Već je kraj Januara?! Vreme je da otvorim sezonu 2011... Pregledao sam na internetu akcije u ponudi i odlučio se za Taorska Vrela, ujedno i moja prva zimska akcija, s’obzirom da sam od nedavno počeo da se bavim planinarenjem, trekom itd... Dakle, u režiji Vesne Dimitrijević, grupa od nas 25-30 krenula je oko 7 izjutra od opštine Novi Beograd, sa dva minibusa put Valjeva. Vesela grupa starijih i mlađih planinara. Posebno pohvale za devetogodišnju Sofi, koja je junački izgurala turu, i za osobe kojima je ovo bila prva planinarska akcija. Bravo!! U Valjevo stižemo u 9 sati. Tu nam se pridružuje još jedan vodič, Dragan Radojčić. Odsedamo u restoranu za eventualni doručak, wc, kafu ili rakijicu. Pola sata je bilo dovoljno, tako da smo u 9:30 nasatavili put. U minibusu je već bilo postalo zamorno zbog vijugavih puteva pod snegom koji su usporavali vožnju, tako da smo jedva čekali odredište i početak pešačenja... Srećom, prelepi prizori okoliša pod snegom, koje smo posmatrali kroz prozore, davali su nam dozu strpljenja. Najzad posle nekih tridesetak kilometara, u 11:00, izlazimo iz buseva, montiramo se (kamašne i ostala oprema), i tura je počela, pravac selo Donji Taor. Krenuli smo laganim usponom sa pravim blagoslovom; Vreme je bilo kao izmišljeno, bez vetra, bez padavina, sa temperaturom ne nižom od -3 ili -4 Celzijusa. Takođe nije bilo ni sunca, ali to je prihvatljiv kompromis rekao bih... Usput je bilo, pored lepe prirode, starih kuća i imanja, većim delom napuštenih, ali bilo je i onih gde su ovce i po koji prolaznik demantovali pređašnju primedbu. Sreli smo i lovce usput, a neko u šali dobacuje: ’’Ništa vas neće boleti’’. Na šestom kilometru naše ture nailazimo na selo Donji Taor. Prolazimo osnovnu školu i nailazimo, na moje iznenađenje, na jedan neugledni objekat ispred koga je veliki drveni sto. Taj objekat je ustvari prodavnica koja radi. To je bila prilika da se nesto pojede, a i popije. Posle okrepljenja, (obavezno i neki slatkiš) krećemo dalje... Na sedmom kilometru dolazimo do valjda onoga zbog čega Taorska Vrela imaju u nazivu Vrela. Na prvi pogled to je potočić sa malim vodopadom. Potočić NE pretrčavajte, bar ne zimi, osim ako imate gumenjake. Idite mostićem. Znam da znate, ali ja nisam mogao da odolim. Počinjemo penjanje po vodopadu, bez većih problema. Izgleda kao da se penjete po stepenastom vodopadu. Prelepo! Ako pazite gde stajete, moguće je da ne pokvasite noge. Naravno da nisam pazio. Nailazimo na prvu vodenicu, stvarno divno... Pravljene su delom od kamena, koji je rekao bih sečen u blizini (svedoče jame u blizini) , ali sečen dosta precizno i ravno. Delom su od drveta, naravno. Kako se penjemo, tako se ređaju i druga pa i treća vodenica. Fotoaparat je počeo sam da slika. Najlepši prizor mi je bio, kao bazenčić ispred druge vodenice u kome se kroz kristalno čistu vodu vidi neko zeleno bilje, koje me je podsetilo na lokvanj, što nije zapravo, ali je prelepo. Bila je tu i, kako sam je nazvao, mini pećina. Naravno blage veze nema sa pećinom, ali meni je delovalo bar kao ulaz u pećinu... Mislim da je neko pomenuo koliko ima vodenica, ali nisam siguran. U svakom slučaju videli smo ih tri (posetiti obavezno) i onda nastavili turu dalje. A, da, kad smo se penjali ka vodenicama, poplašili smo ovce na jednom imanju, a starija žena sa tog imanja je nešto nama govorila, na glas, ništa je nisam razumeo, osim dela kada je nešto prokomentarisala o našim majkama! . P.s. Ne ljutimo se. Inače, kako koji kilometar pređemo, nailazimo na grobove ili groblja raštrkana po planini... Može dobro poslužiti za orijentir. Tako npr. u nastavku ture ima na jednom mestu tri ili četiri groba, a na desno od njih jedan vidikovac sa lepim pogledom. Stižemo i do najviše tačke, Taorske stene. Tu se ne zadržavamo, već hrabro dalje, ka jednoj kući na proplanku. Od kuće imamo još 2,5 kilometara do asfaltnog puta. Već je počelo da se smrkava. Lampe još nismo uključivali, po savetu starijih i iskusnijih planinara. Dosta se može videti, zahvaljujući snegu. E, da kada pomenuh sneg, nije nam mnogo pravio problema za hodanje, naravno lakše je bilo na mestima gde su već meštani, lovci utabali staze. Već se bilo sasvim smračilo, i oko 6 sati uveče jedan deo grupe stiže do 2 minibusa koji su nas čekali na istom mestu odakle smo krenuli. Ostatak stiže posle nekih 30 min. Vesna i Dragan su to lepo odradili, tako da smo svi bili na broju. Hvala im ovom prilikom. Brzo u minibuseve i presvlačenje!!! U povratku nikako da se udobno smestim. Najviše bih voleo da zaspim, ali ne ide, zato nema opisa povratka. Nije problem minibus već moja visina... Usput smo stali da se pokupi narudžbina od meštana, sir, slanina i rakija... U Valjevu se opraštamo od Dragana Radojčića. Hvala Dragane! Ispred opštine Novi Beograd stižemo u 23:15. Odatle kud koji mili moji. Meni su još vodenice u glavi... Hvala Vesna, lepa tura! Za psd ’’Železničar’’, Nikola Stojanović pk ’’Beogradske Elektrane’’ Fotografije: Vesna Dimitrijević           |