2012.
√ Grosvenediger (3662 m)
√ Monblan (4810 m)
√ Ekvador-Peru (6310 m)
√ Indija (6600 m)
........................................
........................................
√ Matterhorn (4478 m)
Izveštaj
√ Damavand (5671 m)
Izveštaj
√ Gross Glockner (3798 m)
Izveštaj
√ Gran Paradiso (4061 m)
Izveštaj
√ Grosvenediger (3662 m)
√ Monblan (4810 m)
√ Ekvador-Peru (6310 m)
√ Indija (6600 m)
........................................
........................................
√ Matterhorn (4478 m)
Izveštaj
√ Damavand (5671 m)
Izveštaj
√ Gross Glockner (3798 m)
Izveštaj
√ Gran Paradiso (4061 m)
Izveštaj
........................................
1.1.2011.
|
Potoci i Vodopadi Fruške Gore 19.3.2011. Zamislite jutro u kome poželite da i niste ustali iz kreveta, jutro koje preti da čitav dan pretvori u katastrofu... Eee, takvo je bilo to 19. martovsko jutro. Najpre smo (Sloba i ja) zaboravili štapove, pa se zbog njih vraćali kući (a kažu da to NIKADA ne treba raditi), onda su nas u Inđiji zaustavili "momci u plavom" i "zatražili" da pod hitno zamenimo (pošteno bi bilo reći - da Sloba zameni) štop svetlo koje nije radilo (a da mi to nismo znali), a onda nam je, još pre Karlovaca, otpao auspuh...Za jedno jutro i previše pehova... Panika, nervoza, dilema - napred ili nazad, Fruška gora ili Beograd...Ipak, Fruška gora...odnosno Beočin, odnosno Rakovac gde parkiramo auto i priključujemo se našim domaćinima, planinarima Naftaša koji iz Novog Sada stižu prigradskim autobusom... Ulazimo i mi (nas troje) u 78. Vesna (Dimitrijević, vodič Železničara) se pozdravlja sa starim poznanikom Sinišom (Matejaševim, vodičem Naftaša), Sloba i ja se malo zgledamo, ali se već na kraju našeg kratkog putovanja do Beočin sela opuštamo, upoznajemo...i započinjemo naše zajedničko, celodnevno druženje... Pešačenje kreće od okretnice već pomenute 78. Sa pešačenjem kreće i kišica, pa nas Siniša već kod manastira Beočin "upozorava" da Fruška gora inače nije bogata vodom, ali da će je danas biti više nego dovoljno - gazićemo je, a ona će "iz osvete" padati po nama...Nije pogrešio...upravo tako je i bilo. O manastiru Beočin ne mogu ništa da kažem. U dvorište smo ušli, u crkvu nismo mogli. Bila je zatvorena. Zašto, kako - NIKADA neću razumeti, a i bolje je da ne mislim o tome, već da se potrudim da sustignem grupu (ima nas ukupno 11 - 8 Novosađana i 3 Beograđana) koja prelazi potočić i zamiče u šumu... A tamo...blato, visibabe, božanstvene pečurke za koje kažu da se zovu "babino uvo"...pa, onda opet blato...i ljubičice...i neke pečurke koje liče na rastopljeni crveni vosak (i čije ime, ni latinsko ni ono narodno, nisam uspela da zapamtim)...i BLATO (na koje više niko ni ne obraća pažnju)...i moje nestrpljenje i pitanje - " A KAD ĆE TAJ VODOPAD ?"... I EVO GA...Dobri potok! Ko bi rekao da tako nešto postoji na Fruškoj gori?!! Huk, penušanje vode, strma padina (kojom su se neki spuštali kako bi prišli što bliže i napravili što bolje fotografije)...DIVLJE, NEMA ŠTA!!! Šteta što nema više vremena (kako Vesna reče - za uživanje), nego već moramo dalje...uzbrdo do šumskog puta i (nakon nekih dvadesetak minuta) do Osovlja. Bez obzira što odmaralište ne radi (ali PIŠE proradiće u aprillu), pravimo pauzu, jedemo... I nastavljamo (opet uzbrdo) prema Crvenom Čotu, pa putu Beočin - Bešenovo...pa u bespuće (i za promenu - nizbrdo) ka Kozarskom potoku i Kozarskom vodopadu. Pojašnjenje (za neupućene) - voda, iz izvora, preko stene pada u Kozarski potok i gradi Kozarski vodopad. Lagala bih kada bih rekla da je vode bilo u izobilju i da je prštalo na sve strane, ali zanimljivo jeste bilo. Nekako nestvarno! PREPORUČUJEM! Mada, moram priznati, da mi povratak do grebena i staze fruškogorskog maratona UOPŠTE nije bio lak. Na sreću, Siniša je mene (i još poneke, umornije planinare iz grupe) obradovao obaveštenjem da se ovim završavaju strmi usponi...Dakle, IDEMO DALJE...Nailazimo na poznati predeo (u ovom delu Fruske gore smo bili pre nepune 3 nedelje), Brankovac i PTT odmaralište koje (zamislite) ne radi, ALI...proradiće za 1.maj, kako rekoše Naftaši. Tu je i tabla na kojoj stoji DUMBOVO. Ali, nećemo tuda (strmo je, klizavo a po ovako kišovitom vremenu verovatno i opasno), već blažom ali nešto dužom stazom, do izvora Malog Rakovačkog potoka, odnosno putem iznad potoka Sedam izvora. I KONAČNO - Dumbovački potok! I samo 5 minuta (i ni sama ne znam koliko prelazaka sa jedne na drugu obalu /potok je pun vode/, skakutanja sa kamena na kamen, uživanja - JOS MALO PA PRAVI KANJONING ) do vodopada! Božanstven je! Raskošan! I VELIKI (odnosno,visok)! Neko je, čini mi se, pominjao 4 metra. Prostor oko vodopada uredjen, sa klupicama...eh, da je vreme lepše pa da sednemo i odmorimo! Na žalost i dalje pada kiša, a moramo i nazad - malo stazom, malo šumskim putem do Rakovca...kafane Svanuće (logično je da se svako planinarenje završi u kafani, zar ne?). MORAM da kažem da su Naftaši bili izuzetni domaćini (toliko izuzetni da su prvobitno osmišljenu turu delimično izmenili kako bismo je završili BUKVALNO kod našeg auta), da su učinili sve da se dobro osećamo i vidimo što više. I za kraj, za one koji to vole, malo statistike : |
