Kosmaj (628m) 9.4.2011

Budim se rano, tog prelepog prolećnog jutra. Polako ispijam kafu, razmišljajući o danu koji je predamnom. Malo kasnije, nas desetak na čelu sa harizmatičnom i lepom Vesnom, krećemo na Kosmaj. Ona toliko pozitivno zrači da čak ni vozač nije odoleo da planinari.
Pomislih, kako je dobro što ni on neće propustiti ovaj divan dan u prirodi.

Ako me sećanje dobro služi, put je izgledao ovako: prvo smo svratili do Sopota, obišli Stari Han i videli Centar za kulturu u kojem se svake godine održava Filmski festival, ispili po još koju kafu, pa se uputili do crkve svetih apostola Petra i Pavla u Nemenikućama. Tu smo se nalili čuvene vode sa Kleopatrine česme. Jedan simpatični čovek iz naše ekipe reče da ta voda ne može biti dobra za piće, obzirom da je iza nje groblje, što se meni čini poprilično logičnim ali avaj, neka bude kako istorija kaže, a kome se pije neka izvoli. Inače preporučujem svakome da obiđe ovu crkvu i selo jer odišu neverovatnim mirom i blaženstvom. Potom odlazimo da vidimo spomenik iz Prvog svetskog rata "Beli Kamen" gde pravimo dužu pauzu. Svako uranja glavu u svoj ranac u potrazi za hranom i zaboravlja gde je.

Nedaleko od tog mesta, stižemo do staze koja vodi do manastira Tresije. Obišli smo ceo manastirski kompleks a sam manastir ima jednu malu enigmu – Bogorodicu u kamenu fasade. Čisto sumnjam da ćete uspeti sami da je uočite, tako da je bolje da zamolite vodiča da vam pokaže. (PS: Ako sretnete popa, bolje bi vam bilo da ste kršteni!).

Pošto smo treking završili ranije, jedan planinar (mislim da se zove Danilo) je predložio da posle ručka u kafani (zaboravih njeno ime) obiđemo veštačko jezero Trešnja. Ovo jezero je nekada bilo jako popularno mesto za piknik i uopšte, ljudi su dolazili da se ovde zabavljaju i uživaju. Sada je na žalost, sve zapušteno i oronulo, ali i pored toga, zaista ga vredi videti.

Bio je ovo jedan lep dan. Na putu do kuće setila sam se da smo još videli i Titov bazen koji nikada nije izgrađen do kraja kao i zeca koji je pored nas protrčao, a za njim i neka veća životinja. Bilo je tu raznih nagađanja: zečica, srna, vuk... što je kod nas izazvalo pravu dečiju radost. Neki su brali koprive, a ja sam bila zapanjena kako se nisu ožarili. Drugi su se uhvatili za ruke i okružili jednu veliku bukvu, zamišljajući želje, ne zato što su ludi već zato što postoji narodno verovanje da to donosi sreću i ispunjenje želja (tako nešto).
Ipak, najveći utisak na mene su ostavile misteriozne ruševine manastira Kasteljan koje su sada pod zaštitom države, kao arheološko nalazište. Smatra se da je podignut u četrnaestom veku kao crkva Svetog Đordja, a razoren je i napušten 1693.godine.

Vratili smo se u Beograd nešto pre 20h, pozdravili se i svako je otišao svojim putem. Ja sam na stanici čekala autobus sa novom planinarskom drugaricom. Obe smo bile zadovoljne ali namrštene zbog gradske buke, koja nam je parala uši.
Ležem kasno, polako ispijam čaj od koprive i razmišljam o potpuno ispunjenom danu koji je ostao iza mene...

Izveštaj sastavila: Marina Ilić, PSD Železničar
Fotografije: Vesna Dimitrijević