Uz put, bajkoviti prizori. Raskošna belina rascvetalog bagrema, okupana suncem, dominirala je čitavom okolinom. Bezbroj stabala intezivnog mirisa, okupiralo je sva naša čula!
Nakon pozdravljanja sa domaćinima, poklonila sam im deset priručnika „Vodič za planinare". Obzirom da imaju podmladak u društu, ova vrlo korisno štivo će im dobro doći. Nakon kraćeg odmora uz čaj i kafu krenusmo ka vrhu Cera. Ustvari, videli smo samo stub koji obeležava vrh jer je na tom prostoru vojni objekat i nije moguće prići.

Zatim smo nastavili lepom šumskom stazom u delu šume koji pripada manastiru Čokešina. Na sve strane posečeno drveće ostavilo je tužan utisak i pitanje hoće li išta ostati od ove šume, ako se seča nastavi?
Ubrzo dodjosmo do Kosaninog grada koji se nalazi na jednom uzvišenju usred šume. Tu smo napravili pauzu i pričali o tome kako je na Ceru potekla legenda o caru Trojanu i njegovih pet kćeri: Kosani, Koviljki, Vidi i Soki po kojima su gradovi dobili imena. Reč je o Soko-gradu, Koviljači, Vidinu i Kosaninom gradu. Petoj kćeri se ne zna ime te se ne zna ni koji je njen grad.

Napuštajući Kosanin grad ubrzo smo se našli na veoma atraktivnoj i vrlo strmoj stazi. Oni koji nisu poslušali i nisu obuli duboke cipele, morali su da se pomuče na ovom terenu. Na sreću, osim jednog otečenog zgloba nije bilo drugih problema. Domaćini nam rekoše da smo prva organizovana grupa planinara koja je prošla tom stazom, koju bi trebalo uskoro da markiraju. A u podnožju, divan Manastirski potok, osveženje, slikanje i to u neposrednoj blizini manastira Radovašnica.

U manastiru smo naišli na ubrzane pripreme i uzbuđenje oko dočeka Episkopa šabačkog, vladike Lavrentija, pa smo i mi zamoljeni da sačekamo njegov dolazak. Mnogi su poželeli da celivaju ruku Vladike, što su i učinili a on je prisutne darivao ikonicama i krsrićima.

Povratak je bio sa druge strane manastira, u početku velikom uzbrdicom, naročito interesantnom, jer je cela prekrivena mekanom mahovinom. Nakon toga, staza nije bila zahtevna i bez napora stigosmo do doma, gde nas je čekao pripremljen ručak. Pasulj (koliko smo mogli pojesti), salata i četvrtina hleba, sve to za 200 dinara!

Došlo je vreme da se oprostimo sa domaćinima i dogovorimo za neka nova druženja. Uz pratnju Milisava nastavismo naš put prema Tekerišu, nakratko svrativši i do ostataka Trojanovog grada iz 3. veka.
Lepo vreme nam je omogućilo da sa obližnjeg vidikovca jasno vidimo Šabac i reku Savu.

Po izlasku iz šume na put, oprostili smo se i od Milisava i nastavili drumom do spomeničkog kompleksa u Tekerišu koji se nalazi na jugoistočnim obroncima Cera. Spomenik je podignut 28.06.1928. godine u znak sećanja na Prvi svetski rat i Cersku bitku koja se vodila na ovim prostorima, od 16.-20. avgusta 1914. godine. U Cerskoj bici, srpska vojska do nogu je potukla austrougarsku vojsku. Bila je to prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu a njen strateg, komandant Druge armije Stepa Stepanović je dobio čin vojvode.

Sa ovim kratkim istorijskim časom završilo se i naše putešestvije po Ceru. Nakon 18,3 km pešačenja i lepog druženja, zadovoljni udjosmo u naš kombi i krenusmo ka Beogradu...

Izvestaj: Vesna Dimitrijevic