Obilna kiša i provala oblaka u petak veče donela je bistro i sveže subotnje jutro. Nas 17, udruženi sa planinarima „PD Kopaonik" i gostima iz Novog Sada, puni entuzijazma krenuli smo put Zlatibora.
Nakon kraćeg zadržavanja u Čajetini, smestili smo se u lepom i bajkovitom planinarskom domu i polako krenuli put Tornika. Sve vreme puta do podnožja planine nismo mogli da se otmemo snažnom utisku niti da odvojimo pogled od prelepog, malog Ribničkog jezera koje nam je svojim čudesnim izgledom i oblikom plenilo pažnju, mamilo i stvaralo osećaj kao da lebdimo iznad njega. Ne, to je jednostavno bilo sjedinjenje sa prirodom.
Dolazak u podnožje Tornika (1496 m) označio je početak izazova. Dobrim vođenjem grupe od strane vodiča, dobrom pozitivnom energijom planinara i kompaktnošću... napor i nimalo lak uspon pretvorio su u zadovoljstvo. Po koja šumska jagoda, mirisi poljskog cveća i divno vreme, dopunjavali su nam energiju. Oko 19,30 h osvojen je naviši vrh Zlatibora, Tornik. Livade, proplanci, šumarci... ostali su urezani u pamćenje. Učinili nas boljim ljudima i ukazali privilegiju dodira sa božanstvenim. Taj divan letnji dan omogućio nam je da sa Tornika vidimo pejzaže i predele Bosne, Srbije, Crne Gore, Kosova. Prizor ne želim da opisujem. Hvala Bogu, izmišljen je fotoaparat.
Povratak i veče u planinarskom domu brzo je proletelo. Umorna i disciplinovana grupa mirno je utonula u san.
Tog nedeljnog jutra Zlatibor nam je priredio nešto neponovljivo. Daću mu naziv: Zlatiborski uranak. Sunce je izbijalo između brda u svojoj punoj lepoti. Neću biti pregrub ako kažem da je to jedna od onih stvari zbog kojih je život lep. Potpuni spontani tajac gde niko ne priča ni sa kim. Da, to čovek komunicira sa prirodom. Momenat za koji se pitamo i na koji ne možemo da utičemo. To je bila jutarnja kafa, kakvu nemamo priliku da pijemo često. Tu nadrealnu idilu morao je da prekine put na Murtenicu. Ima li kraja čudima Zlatibora, kao da se pitamo svi. Sama vožnja autobusom zlatiborskim krajolicima dodatno nam ulepšava jutro i priprema za današnji dan. Lagani treking, otvara nam horizonte nepreglednih livada, obojenih najlepšim mozaikom boja poljskog cveća.
Prolazimo gustom borovom šumom i nakon 2-3 sata laganog i prijatnog pešačenja dolazimo do Boškovih voda, izuzetno lepo uređenog domaćinstva, gde odmaramo u seoskoj idili i pogledu na konja i stado ovaca. Ljubaznost domaćina nam ne promiče. Planirano kupanje u bazenu nam se nije posrećilo, ali nam se zato otvorilo vreme za posetu vodopadu u Gostilju i kasnije Sirogojnu.
Šta reći o vodopadu. Priroda ga je izvajala u svojoj punoj inspiraciji, ali to nije jedan vodopad. Nastavlja se u kaskadama, slapovima i manjim vodopadima, a njima kao da nema kraja. Izbrojali smo ih 4-5, dalje nismo mogli. Poneki su se odvažili i za kupanje pod vodopadima kao da nisu mogli da odole zovu prirode. Lepo je bilo naći se tu, tog popodneva. Dobra organizacija i izuzetno sprovođenje plana, omogućilo nam je i posetu etno muzeju „Staro selo" u Sirogojnu. Obilazak muzeja, crkve i radionica, učinio je da saznamo nešto novo o srpskoj tradiciji i kulturi. Osmesi i zadovoljstvo na licima planinara ipak govore više od hiljadu reči.

Hvala Vesni i Bori.

Bojan Jelić, Psd Železničar

Fotografije: Vesna Dimitrijević