OLIMP 2011 | PSD Železničar

2012.

√ Grosvenediger (3662 m)
√ Monblan (4810 m)
√ Ekvador-Peru (6310 m)
√  Indija (6600 m)

........................................
........................................

√   Matterhorn (4478 m)
                      Izveštaj
√ Damavand (5671 m)
                      Izveštaj
√ Gross Glockner (3798 m)
                      Izveštaj
√ Gran Paradiso (4061 m)
                      Izveštaj

........................................

1.1.2011.

Kajmakčalan 2521m – Olimp Mitikas 2918m i Skolio 2912m
(30.09-04.10.2011)

Vodje uspona: Radmilo Marić, PSD Zelezničara
Vladislav Matkovic, PD Pobeda

U zajedničkoj akciji PSD Pobeda i Železničara, kojoj se priključilo i još nekoliko planinarskih društava iz Srbije, 30 septembra se krenulo put Kajmakčalana i planine bogova Olimpa. Posle duge noćne vožnje autobusom, u ranim jutranjim satima stižemo na Kajmakčalan, koji se nalazi na grčko – makedonskoj granici, nebu pod oblacima, na najvišoj tački vrletne i prelepe planine Nidže; na 2521 m nadmorske visine.

Na ovom svetom mestu, Srbi su po ko zna koji put, platili preveliku cenu, gde je skoro 6000 srpskih junaka izgubilo život u žestokim borbama sa austrougarskim i bugarskim neprijateljima. 18.09.1916 su naši junaci zauzeli Kajmakčalan, i u okviru proboja solunskog fronta naveliko doprineli uspešnom završetku I svetskog rata. U njihovu čast Kralj Aleksandar I je na vrhu naredio da se podigne kapela, na kojoj se nalazi cuveni natpis: “Mojim divjunacima neustrašivim i vernim koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine. Aleksandar”

Po izuzetno hladnom i vetrovitom vremenu, penjemo se na vrh da odamo poštu našim junacima. Predeli su divlji i veličanstveni, oblaci se primiču, pomeraju velikom brzinom, vetar je nemilosrdan. Brzo stižemo na vrh, gde još više osećamo hladnoću. Ulazimo u kapelu da zapalimo sveću.U samoj kapeli se nalazi urna čuvenog Arčibalda Rajsa u kojoj je nekada počivalo njegovo zlatno srce. Švajcarac Rajs je još za svoga života zaveštao da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, kako bi bio bliži svom srpskom narodu, koga je mnogo voleo. Moglo bi se reći da je Arčibald Rajs bio veći Srbin nego mnogi Srbi po krvi.

Nakon grupnog slikanja, poneko silazi u kosturnicu, gde se nalaze ostaci naših junaka, a ko je imao sreće i dovoljno upornosti, pronalazi zaostale gelere i metke iz I svetskog rata. To je svakako jedan od najvrednijih suvenira koji se može poneti sa ovoga svetoga mesta.

Put nastavljamo za Paraliju, u koju stižemo popodne. Prvi je oktobar i ovo, inače vrlo popularno letovalište, deluje pusto. Većina nas je ostatak toplog dana provela u kupanju i šetnji po plaži i obilasku grčkih taverni.

Popodne drugog oktobra, se kreće pravac Prionia- mesta na 1050 m nadmorske visine, u podnožju planine bogova. U Prionima – početnoj tački uspona na Olimp, se okupljaju planinari iz celoga sveta. Na ovom mestu se našoj grupi pridružuju i 15 planinara iz Dubrovnika, kojima je ovo prvi put na Olimpu. Zapravo u razgovoru sa ostalima iz naše grupe, shvatila sam da je većina nas prvi put na Olimpu, te da nema nekakvo iskustvo sa kretanjima po stenama koje će nam biti itekako potrebno sledećeg dana uspona.

Krećemo oko 16 casova šumskom stazom put doma Spilios Agapitos – poznatijeg kao dom A na visini od 2100 m, koji će biti krajna destinacija za večeras, pred sutrašnji završni uspon na najviši vrh Olimpa Mitikas 2918 m. Staza je izuzetno lepa, odlično markirana, sa dosta drveća. Pored nas nižu se fantastični pogledi, u daljini se već nadziru najviši vrhovi, koji deluju daleko i zastrašujuće. Oktobar je, i zbog kratkog dana, nemamo puno vremena da uživamo u veličanstvenom zelenilu, i pejzažima prirode Olimpa. Za oko 3,5 sata penjanja stižemo u dom po sumraku.

Razmeštamo se po sobama, okupljamo oko kamina da se ugrejemo. Dom je vrhunski, odlično je snadbeven, a dostava hrane se vrši preko mula i konja, koji ovde predstavljaju transport kroz strmu planinsku stazu.

U 22 časa svetla planinarskog doma se gase i svi odlaze na spavanje jer je ustajanje u 6 ujutro . Sutra nas čeka vrlo naporan i uzbudljiv dan.

Na uspon se kreće u 7 ujutro, grebenom Zonaria tzv. Evropski pešački put E-4. Na završni uspon su krenule dve grupe: prva (veća) koju je predvodio Radmilo Marić načelnik PSD Zelezničar, koja je krenula direktno na Mitikas 2918m, i druga (manja) grupa koju je predvodio Vladislav Matkovic iz PSD Pobeda koja je išla stazom do doma C, Kristos Kakalos, preko vrha Stefanija 2909m, na najviši vrh. Tura za drugu grupu je zahtevala iskustvo, i posebnu opremu za penjanje po stenama.

Naša kolona se kretala lagano prema prevoju Skala na visinu od 2866m. Usput nas je pratio jak vetar, s vremena na vreme je provejavao sitan sneg, oblaci su postajali sve gušći, magla se namicala velikom brzinom. Na Skali i visini od 2866m dočekala nas je velika magla, hladan vetar koji nam je ledio kosti. Skala je prevoj gde se razdvajaju staze za Skolio – drugi najviši vrh Olimpa na 2912m i Mitikas. Naš vodja donosi odluku da se zbog pogoršanja vremena ide samo na Mitikas, te da eventualno u povratku, ko bude želeo, prošeta do Skolia. Skolio je dosta pristupačan vrh sa Skale, do koga se stiže za 20-tak minuta.

Bez neke specijalne uvertire odmah se spuštamo u manji kuloar koji vodi ka Mitikasu. Vidljivost je mala...možda je to bila na neki način i naša prednost, ne gledati ambis ispod sebe. Za mene kao početnika to je bilo neverovatno iskustvo, u korišćenju sva četiri oslonca. Bilo mi je lakše kada sam videla da i drugi u grupi imaju sličnih problema u savladjivanju stena. U takvim momentima, najbitnija je koncentracija, psihička stabilnost i zdrav razum u praćenju vrlo gustih markacija, koje te precizno vode uz stene. Spuštanje do prevoja na oko 2815m, pa zatim kontinuiran uspon oko 100 m visinske razlike do samog vrha sa 4 oslonca trajao je oko 45 minuta, ali za mnoge od nas to je bila čitava večnost. Na samo jednom mestu bila je postavljena metalna sajla za koju smo se pridrzavali.

Usled velike hladnoće moj foto aparat je totalno zakazao, pa su izostale slike sa najdramatičnijih delova uspona, pogotovo što je bilo teško se odvažiti držati aparat i slikati u momentima kada je oslonac bio važniji od pejzaža.

Nešto posle 11 časova, svi izlazimo na najviši vrh Mitikasa. Fotoaparat je utopljen u futroli malo proradio, te je sledilo grupno slikanje na vrhu sa zastavama. Izostali su pogledi zbog prevelike magle, neko je uspeo nešto da popije...Svi su srećni ali i oprezni jer znamo da naš cilj nije gotov dok se ne spustimo sa planine.. Istom stazom se vraćamo, a magla oko nas je uporna. Bogovi sa Olimpa kao da tog dana nisu bilo raspoloženi za posetu.

U povratku sam malo hrabrije i brže išla, gledajući oko sebe. Prolazili smo kroz par procepa i stena, gde se nadzirao ponor kroz maglu. U jednom momentu sam shvatila da oko mene nema nikoga, jer je vidljivost bila smanjena na 2 metra. Da li sam toliko zaostala za drugima iz grupe? Šta ako promašim markaciju na steni? Šta je uopšte tražim na ovoj steni, daleko od moje porodice...Za trenutak sam stala, duboko udahnula, krenula dalje i vrlo brzo se popela do Skale. Iza mene je posle bio još dosta ljudi koji su polako pristizali na Skalu, svi ozareni što su konačno savladali najkritičniji deo. Sela sam na jednu stenu, dok je Radmilo objašnjavao da ne preporučuje zbog velike magle i smanjene vidljivosti odlazak na Skolio. Za mene je uspon bio završen, ali nekoliko planinara je ipak rešilo da na svoju odgovornost odu do drugog po visini vrha Olimpa.

Spuštanje sa srećom u duši, do doma je bilo ležernije, magla je polako nestajala, sunce se probijalo i u jednom momentu obasjalo vrhove Olimpa. Svi smo pogledali da vidimo gde smo bili. Mitikas je izgledao veličanstveno, okupan suncem, izdignut nad ostalim vrhovima, dozivajući nas da se vratimo...|

Za mene je ovo bilo ogromno životno iskustvo, preispitivanje same sebe i svojih mogućnosti, koje mi je dalo novi motiv, adrenalin i veće samopouzdanje u samu sebe.

U domu na 2100 m se kratko zadržavamo, te posle sledi malo duže spuštanja do Prionija, u kojem sam uzivala u prelepom rastinju i prirodi nacionalnog parka. S vremena na vreme okrenuli bi se da još jednom vidimo Mitikas, koji je opet bio u magli.

Uveče oko 19:30 se krenulo autobusom za Beograd....povratak u svakodnevnicu.

Do nekog novog susreta sa planinom Bogova....

Hvala svim učesnicima na divnim momentima ove akcije.

Ružica Jovanovic, PSD Zelezničar