OBUKA ZA FERATE 
(Dolina Rosandra, Italija – Furlanova pot, Vipavska dolina)
(14.-17.10.2011.)

 U petak, 14. oktobra 2011. godine u 10h krenuli smo automobilom sa Trga Dimitrije Tucovic ka odredistu za nase ferrate. Jedva da smo napustili beogradski atar, a vodic Maric nam utrapi neke kanapcice i rece da to nisu kanapcici vec PRUSICI! Pa dobro, kad se vec tako zovu mora da ima razloga, a to je medjunarodna ustaljena terminologija. "E, sad pocinje obuka!" I, stvarno, poce obuka: vezivanje raznih cvorova. Mucismo se prva dva-tri puta, ali poslesve bese lako, i kako se vezuju i za sta sluze. Vreme je brzo odmicalo, ne primetismo ni kad prodjosmo granice, samo na jednom mestu stadosmo da nesto prezalogajimo i stigosmo u Lubljanu. Malo smo razgledali centar i oko njega i krenu dalje jer je trebalo da sto ranije stignemo u dom "Vojkova koca" koji pripada planinarskom drustvu Postojna. Noc vec obavila i sume i doline, bura ljulja drvece i huci kao mlaznjaci pred poletanje, a kod "koce" - mrak! Sve zatvoreno. Pa necemo, valjda, opet po onakvim dzombama i rupama natrag u noc!? Okrete vodic mobilni i nadjosmo odgovorno lice. A ONA tu, u komsiluku kod relejaca, verovtno na kafici. Otkljuca nam vrata, "Izvolte, dobro dosli!" i mi izvolismo u toplu trpezariju. Divota! Izvadismo hranu, naruci se razno pice, pa uz pice i ice idu i price...i tako dok vodic ne rece da je vreme za odmor. Svi ujutru polazak u 9h.

Spavaonice raznih velicina, samo se jedna greje i ta pripade nama dvema planinarkama: Jasna gore, ja dole. "Ides na ferrate, a ne mozes da spavas na gornjem krevetu!" "Eeee, al' na ferratama ce da radi adrenalin, a ovde ne osecam nikakvo uzbudjenje."
Ujutru se sve obavi po planu, pokret tacno u 9,00h, pravac Italija, Val Rosandra, mesto polaska na stazu Glinscia (Glinscica po slovenacki) i eto nas za jedan sat na odredistu, tacno iznad Trsta
Napred vodic, Jasna, ja, Jarmilo.
Ali, obuka ne prestaje. (Stvarno je temeljit i odgovoran, mislim se ja, ali ne skidam pogled sa Marica niti bacam uvo na drugu stranu!). "Vodite racuna o premestanju karabinera, nikada oba u isto vreme, ako se umorite "SREDNJI" za sajlu, opusti se i - uzivaj! (HM! Lako je njemu da se opusti i uziva po ko zna koji put, a ja prvi put visim na ovaj nacin pa ti sad stisni petlju, "okaci se", opusti se i uzivaj!) Ma, okacicu se, opustiti i uzivati! Pa i On je covek od krvi i mesa. I ne bi nam toliko puta sve to ponavljao da nije siguran u to sto govori i da to u praksi nije stvarno tako kako opisuje. I - OKACIH SE". Pustih ruke da se malo odmore i ne bih svesna trenutka kad sam to ucinila, samo spoznah da sam u odnosu na stenu pod nekim uglom, mozda 70-80 stepeni, oslonjena samo nogama, a onda pustih i jednu nogu... i nista se ne desi, sem beskrajne srece, ushicenja, radosti, lepote slobode u prirodi! Ali, dodjose i mesta gde moja visina nije mogla da proprati visinu sledeceg oslonca za nogu pa se onda vratim korak-dva, potrazim drugo mesto u strani levo-desno, jer Maric vice "ima, ima, samo ga treba naci, a ti Jare hocu da budes na metar od nje!" Ovako me nije ni baka cuvala, pomislih. I, tako, mic-po-mic dogurasmo do jednog poteza odakle je trebalo da se spustimo dole niz skoro glatku stenu, a podugacku (za mene) i tu dodje do izrazaja onaj debeli konopac koji se zove "uze". Veza me Jarmilo oko prsa, ispod pazuha, a Maric baci kono...pardon, uze dole, drugi kraj provuce kroz karabiner na boltu i ja polako poceh da silazim, i - hop, eto me na malom odmoristu. Pa i to smo isprobali. Nastavismo dalje i stalno biva sve lakse i lakse u odnosu na prvi deo koji je, po recima vodica, na svakoj ferrati uvek tezak da bi ucesnici mogli da procene svoje sposobnosti, fizicke i psihicke, i odluce da li idu ili ne. Ali, posle nekih sto-dvesta metara dodjosmo do jednog dela gde sad treba vertikalno gore da se penjes, boltovi su poprilicno daleko jedan od drugog za moju visinu, stene glatke, znaci mora da se ide na misice, kaze Maric! E, pa Maricu, ja sam dama i ja misica za tako nesto nemam, ostajem da vas slikam. Odose On i Jasna tih 4-5 metara i dalje po laksem delu pa ce natrag preko neke livade, a Jare i ja se vratismo kod kola kroz sumicu.
Sta da vam kazem kako sam se osecala? Kao da sam dotakla svemir, a i visa sam bar za 2cm! Kad se obukosmo u civilnu odecu, odvezosmo se do Trsta u kratko razgledanje, kupismo neke potrpstine i opet ka domu, ovoga puta "Na kokoski"! A put ni za traktor nije. Ali, Mandusic istera punta gore do doma gde nam rekose da sa te strane niko nije isao, vec drugim putem na drugoj strani! Srpska posla!
Dom jos bolji od prethodnog, uredniji, cistiji, toplo ko u amamu, mlada domacica razvlaci "strudel"! Mmm,mljac,mljac! Glavna domacica sedi uz vince! Objasnjava nam otkud to ime za dom. Vrh, plato je bio ogoljen, zvali su ga "golina" pa se lako izvitoperilo u "galina", a na italijanskom je "gallina"- kokoska. To nam nije smatalo da ja opet glasam za jotu, a oni umesto kokosije supe za pasulj, pivo i vino, pa po strudel A onda rezime uspona. Vodic bese zadovoljan nasim uspehom, kako smo to sve savladale, srecan sto nije bilo nikakvih problema i - na spavanje. Ujutru opet u 9h. Svi pospase а ја vezujem cvorove.
Posle dorucka pokret tacno u 9,00h i opet za jedan sat na odredistu u Vipavskoj dolini. E, sad ja stavih sama i donji i gornji pojas, zamolih samo Marica da pritegne "onaj srednji karabiner" na kome cu se opet odmarati i spremni za pokret - pravac Furlanova pot. A na samom startu, sajla ne pocinje odmah, nego nekih dva-tri metra iznad, a dotle dolazis po stenama pa ako to prodjes, ides dalje, ako ne, vracas se. Medjutim, ova staza bese laksa nego ona u Italiji i tu smo lako sve savladali, sem jednog mesta gde je morao da dodje do izrazaja deblji prusik da bi me Maric izvukao uz jednu stenu. Ma, fali mi 10cm i bog! Vala cu se istezati dikle god ih ne gobijem ili cu negde da ostanem, daleko bilo! A pogledi na zelenu dolinu Vipave kao da su lepsi od onih juce koje smo bacali na plavi Jadran i Trst. Na jednom mestu smo imali i vidikovac u obliku mosta koji je predvidjen i za kratak odmor, a i za predivne fotografije. Opet se usput culo "vodi racuna o karabinerima, ne preplici noge, ne zavlaci prste, Ruzice, ispod sajle jer cu morati ili da ti testerisem prste ili da testerisem sajlu, pre ce biti ono prvo, ovo drugo kosta a i svajcarac ne moze!" I, tako po divnom vremenu, raspolozeni (bar sam se ja tako osecala, Maric je, verovatno, sve vreme bio na 'gotovs' da se nesto ne desi), nasmejani, uradismo i Furlanovu pot i natrag planinarskom obelezenom stazom ka nasim kolima ostavljenim kod kampa (kamp ko hotel!). Sad jedna grupna u kompletnoj opremi, ozarenih lica, a onda u civil i pravac vinski podrum. Tu se degustiralo i gustiralo, te ovo belo te ono belo, te ovo crno te ono crno dok se ne odlucismo sta ce ko da uzme i pravac Vipava gradic. A, on kao iz bajke. Cist da te muka uhvati od cistoce! Izvori Vipave cisti, prozirni, sve uredno, puno cveca, ali nigde ljudi. Mozda nije vreme da budu napolju. Ko ce ga znati zasto je tako.
Sledece odrediste Catez toplice. Sve po planu. Ode trojka na kupanje, ja da slikam okolo i unutra. Posle 1 i po sat se sastasmo i odosmo u poslasticarnicu na tortu. Neko popi i neko pice. E, pa Ruzice, srecan ti 73.rodjendan!
Akcija ispunjena sto posto po planu kao da nas je bilo tridesetoro. Sve je proslo bez ikakvih problema, nikakvih trzavica nismo imali ni u jednom trenutku, kao da su i pogranicne vlasti znale kako se radujemo ovoj akciji i sta ona nama, posebno meni, znaci. U Beogradu 17. oktobra, pre zore, nas vodic odveze svakog svojoj kuci (jos i to, ali i to pise u programu), i rastanak. Moja zgrada, iako vertikalna i od kamena, uopste mi nije licila na divne stene niti me podsecala na ferrate! Ali, sta ces, takav je zivot, prijatelju moj. Nije uvek ono sto volis vec i nesto sto moras da prebolis!

73. РОЂЕНДАН

Људи моји, је ли то могуће! Да одрадиш нешто тако вруће!
Седамдесет и два лета да напуниш и још једну жељу да испуниш!
За феррате жеља ми одавна и дођоше та два дивна дана.
Првога смо над Трстом висили, из разних  тачака снимили.
Што смо више ишли у висину то смо мање видели дубину.
Плави Јадран сунце запалило, нама дивно време подарило.
Ал' не можеш срећи да се предаш, јер преда се мораш да загледаш.
Да се сећаш датог ти упутсва, плода знања, великог искуства.
"Карабине пази како качиш, не под сајлу прсте да увлачиш!"
А кад мало хоћеш да предахнеш, "онај средњи" на сајлу натакнеш,
Пустиш руке да ти се одморе, бациш поглед на то плаво море,
Да си галеб сињи тад замислиш, жеља вуче да доле полетиш.
Другог дана над Випавом висих, 'сад већ све знам' умало помислих.
Ал' обука тако добра беше, сваки покрет стално каналише.
Не помишљаш да можеш да сниваш, можеш само на трен да уживаш.
Карабине када пребацујеш, глатке стене када испитујеш,
Где да ставиш ногу а где руку, да л' мишићи могу да извуку,
Где кораком можеш да досегнеш и колико можеш да потегнеш...
Тако идеш од клина до клина, сваки корак већа је висина.
Адреналин тело преплавио, неку снагу у тебе улио,
Нит умора нит се тешко дише, само грабиш све више и више.
Кад пожелиш можеш да с' одмориш, апаратом ухватих околиш,
Випава се зелени под тобом, а облаци круже плавим небом.
Какав призор! Диван дан!

Ружица Злојутро Кузеле
планинарка
17.октобар, 2011.