ОПАКА БЕЛИНА БЈЕЛАШНИЦЕ

У једном тренутку, док сам се вукао на зачељу колоне, сачекала ме је Љиља и врло узнемирено питала да ли уопште имам представу где смо ми сада. При светлу батеријске лампе отворио сам планинарску карту...

Крајем новембра 1989. године, београдско планинарско друштво „Железничар” приредило је вишедневни излет на Бјелашницу код Сарајева. Обезбеђен је смештај у планинарском дому „Станари” (1585 m). Већи део групе, с вођом Ламбросом Худелудисом Худинијем, кренуо је ка циљу из Пазарића уобичајеном стазом преко Шавника и Подградине, а само нас деветоро, с вођом Станишом Б. Јовановићем, изабрало је прилаз од Бабиног дола (1300 m) узбрдо до највишег врха Бјелашнице (Опсерваторија на 2067 m), па низбрдо до Станара.
У то време педесетогодишњак, Станиша је био познат по својим „педагошким” квалитетима, јер је имао и дара и стрпљења да своје богато искуство преноси планинарима почетницима. Његов тим овог пута чинила су четири средњошколца, затим Љиља, Драган и ја у касним двадесетим годинама, и Раде у касним тридесетим. Осим тинејџера, који су били без високогорског искуства, сви смо били искусни планинари. Поред Станише, који је међу босанским планинарима уживао углед изванредног познаваоца Бјелашнице, једино сам ја овамо долазио и раније.
Из Бабиног дола смо лаганим успоном кренули у преподневним сатима. Та падина планине била ми је добро позната, јер сам ту, на олимпијским теренима за слалом и спуст, пре неколик година провео диван продужени скијашки викенд. Снега је сад било врло мало, оштар мраз штипао је за лице, а изузетно снажан северни ветар избацивао нас је из равнотеже.  Скренуо сам мало улево са стазе и открио да је гребен добар заклон од ветра. Ишао сам брже од осталих, па сам први дошао до Опсерваторије.
Тамо су нас дежурни метеоролози већ очекивали. Док сам пио чај, очитали су с инструмената да је тренутна брзина ветра 106 km/h, а температура 16 степени испод нуле. Објаснили су ми да се на Бјелашници сусрећу морске и континенталне ваздушне масе и у истом дану могу се доживети сва четири годишња доба. Убрзо су стигли и остали. Једном од четири средњошколца десно уво било је црвено и надувено, двоструко веће од левог, јер га на мразу и ветру није заштитио капом.   Предусретљиви домаћини намазали су му уво неком посебном машћу, а ми смо се шалили да ће му уво отпасти, па ће личити на Ван Гога, чувеног сликара који није имао једно уво. Међутим, Босанци су самоуверено тврдили да су применили савршен лек и да пацијент бољу услугу не би добио ни у специјализованој клиници. Права позоришна представа о чудотворној масти, зачињена својеврсним босанским црним хумором и сокољењем Ван Гога, била је тако величанствена и убедљива да сам на крају остао у недоумици да ли се шале или говоре озбиљно.

Дошло је време да се иде даље, и колона је кренула на мраз и ветар. Било је око два сата по подне, а план је био да до Станара стигнемо за око три сата, пре мрака. Код споменика седморици младих планинара, који су децембра 1962. године залутали у магли испод Опсерваторије и смрзли се, мало смо застали. Снега је било до колена. Раде се осећао лоше зато што је појео нешто кварљиво, и још на успону је неколико пута повраћао. Онда се Ван Гог тихо пожалио да не може да носи свој ранац.   Проценивши да ми то неће бити превелики напор, преузео сам његов ранац, а тинејџери су обећали да ће помоћи кад се будем уморио.  

Све чешће смо упадали у сметове до појаса. Једино је ветар сада био много слабији и подношљивији. У једном тренутку Станиша је дао кратак одмор и пробао пречицом да се пробије до гребена Влахиње и обележене зимске стазе, јер тамо ветрови обично разнесу снег, па нема сметова. Опсерваторија се још видела, што је значило да нисмо много одмакли, а дан је био на измаку. Изненађујуће велики наноси новог и меког снега никако нису деловали охрабрујуће. Групу су почели да хватају нелагодност и немир. Да смирим напетост, поменуо сам да сам једног новембра, пре више година, с великом групом прошао овуда до Станара за два и по сата, али тада готово да није било снега. У међувремену, Станиша је морао да обустави извиђање и да се врати, пошто је упадао у сметове до груди.
Продужили смо даље док је полако падао мрак. Станиша је пртио. Ван Гогов ранац на грудима заклањао ми је видик, па непосредно испред себе нисам видео ништа и корачао сам наслепо. Поред тога што сам се осећао као у великом корњачином оклопу, с овако кабастим теретом био сам потпуно бескористан за групу. Одлучио сам да одменим Станишу на челу колоне и тинејџерима сам дао Ван Гогов ранац. Ова промена унела је мало живости и чинило се да сада мало брже напредујемо.
Тинејџери су се мучили с Ван Гоговим ранцем тако што су га, по двојица, вукли између себе. Није прошло много и ранац сам добио назад.
Станиша је опет преузео вођство. Било му је све теже. Повремено би упадао у смет до изнад појаса, па би га његов огроман и тежак ранац поклапао преко главе и терао га да зарони у снег. Онда би се, тако поклопљен, одмарао неколико секунди пре него што би кренуо даље. Како га је стизао умор, ти његови изнуђени одмори трајали су све дуже.
У једном тренутку, док сам се вукао на зачељу колоне, сачекала ме је Љиља. Била је врло узнемирена и питала је да ли уопште имам представу где смо ми сада. При светлу батеријске лампе отворио сам планинарску карту, окренуо је помоћу компаса ка северу и назначио јој на карти две блиске тачке, Станаре и Хранисаву. Карактеристична купа Хранисаве (врх поред Станара на 1965 m), која се већ јасно назирала према северозападу, и Северњача на ведром звезданом небу, биле су наши главни ноћни оријентири. Прихватила је објашњење, а онда, неумољиво ме гледајући право у очи, упитала колико нам још треба до циља.  Прогутао сам кнедлу и „ауторитативно” слагао да нам је остала највише трећина пута, односно око два и по сата. Она се мало смирила, а ја сам се надао да смо прешли бар половину.