Iz svega ovoga sledi i ovo: ako ste već planinar, fribajking je po svemu što podrazumeva sasvim sigurno stvar za vas. To je isto ono što ste do sada radili i voleli, samo uz nešto više cevki, točkova i žica koje vam omogućavaju da pređete veća rastojanja i daju vam mogućnost da na nov način osetite prostor i put koji ga kroti.

A ako ništa od ovoga još niste radili i ne znate da li biste to voleli, nema razloga za, ovaj, očajavanje  Velike su šanse da je guduranje ono što vam nedostaje u životu, jer iskonska potreba za kontaktom sa „dubokom" prirodom postoji u svakom od nas i jeste jedna od osnovnih potreba svakoga od nas, bez obzira koliko bila zatrpana načinom života, obavezama, navikama ili ambicijama. Probajte, i uverićete se.

Razumno planiranje

Ako niste AFS-ovac, sa Đurđevića Tare se na Durmitor nećete popeti za trideset minuta nego za tri sata. Pa šta? Ukalkulišite tu činjenicu u svoj dnevni plan i ostavite još i nešto rezerve, tako da na vreme stignete na mesto na kome ste planirali spavanje. (Ako sa sobom nosite šator i hranu, u principu vam ne mora biti važno čak ni to). A kad budete krenuli uzbrdo, radite to na-teh-na-neh (u prevodu sa jezika Čiroki indijanaca: natenane). Niko vas neće juriti, pa samo mirno i po svojoj meri: ručajte, odmarajte se u hladu, zaustavljajte se da fotografišete...

Naravno da je za put na/po Durmitoru, i sličnim visokim planinama, potrebno i određeno planinarsko iskustvo. I naravno da ako ste pre toga išli samo do Avale i sličnih piknik-mesta (da se ljubitelji Avale ne naljute: „piknik" samo u smislu vremenskih i terenskih uslova, inače je to divno mesto) nije pametno kretati na ozbiljniju planinu bez nekog iskusnijeg u ekipi. No ovde govorimo samo o fizičkom aspektu pedaliranja i o tome da biste, što se toga tiče, mogli da se uputite čak i na Durmitor ako to poželite.

Odgovarajuće društvo

Ako vam je za uspon na Avalu potrebno trideset i više minuta uz nekoliko pauza, a krenuli ste na Durmitor sa AFS, prilično-AFS, ili skoro-pa-AFS družinom čijim je članovima od navodnog uživanja u okolini mnogo važnije da jedan drugog satru, a da usput i vama kao novajliji pokažu gde vam je mesto, onda su vam muka i stres zagarantovani. Dodajte tu nelagodnost i grižu savesti što takvi momci (i devojke, ako ste baš totalni baksuz  moraju da čekaju poluugušenog sporaća kakav ste vi - i rezultat lako može biti bacanje bicikla u podrum i završetak vaše cikloturing karijere pre nego što je i počela. Zato se pre polaska na put sa nekim potrudite da ga upoznate na nekoj lokalnoj vožnji. Ako od putovanja očekujete opušteno uživanje u pejzažima, brčkanje u svakom usputnom potoku i zastajanje na svakoj lepoj livadi, a vaš potencijalni saputnik ne diže pogled sa brzinomera i priča samo o delovima, o podmazivanju lanca i o tome kako je sklopio svoj bicikl - za putovanje možda treba da potražite drugo društvo. (Važi naravno i obratno: oni koji vole brzo da voze teško da će uživati u vožnji sa nekim turistom koji je na sasvim drugoj talasno-kondicionoj dužini. Ali takvi imaju dovoljno iskustva, i ova činjenica im je ionako već odavno poznata.)

Sa druge strane, ljudi među kojima ćete se osećati opušteno - bilo zbog toga što su u sličnoj snazi i kondiciji kao i vi, bilo zato što su raspoloženi za malo prijateljskog turinga, a ne za satiranje saputnika - jesu društvo koje će vas povući daleko preko granice za koju ste mislili da ste sposobni. Krenite na neke kraće lokalne vožnje onda kada se vidi da će to biti lagano iskustvo, upoznajte se sa drugima, i konačno ćete naći klapu po svojoj meri. I fizičkoj i duhovnoj. Pa... počnite da tražite

Ovo pisanije je verovatno otišlo na desetu stranu od one koju biste očekivali s obzirom na njegov naslov ali se nije bavilo rasporedom i taktikom treninga nego suštinom: u cikloturingu fizička kondicija nije najvažnija stvar. Trebalo bi da ova izjava ne zvuči neozbiljno, s obzirom na sve što je rečeno do sad.

Rezime: ako osećate da su putovanja biciklom ono što biste voleli da radite, ali vas obeshrabruje sumnja u sopstvene mogućnosti, nemojte gubiti vreme - krenite, jer sa takvom željom već imate sve što vam je potrebno. A posle... Nekoliko putovanja sa srodnim dušama, i bićete spremni i za ekstreme. Onda vam preostaje samo još najvažnija stvar: da ne zaboravite kako vam je bilo na početku, jednom kada se u družini pojavi novajlija koji nervozno gricka usne i razrogačnih očiju ponavlja: „Ne znam kako ću ja uz ovo gore..."

Autor:  Jovan Eraković